 |
|
Младен Ј. Жујовић,
Београд, септембар 1937.
|
|
|
Младен Жујовић, син Јеврема Жујовића и Данице, рођене Аћимовић, пешадијски потпуковник, доктор права и адвокат (Београд, 1895–Париз, 1969) ступио је у Нижу школу Војне академије 1913. (46 класа) по завршеној Другој мушкој гимназији у Београду и положеној великој матури.
Први светски рат провео је на фронту као водник и заступник командира Митраљеског одељења. Године 1914. учествовао је у борбама на Сувобору, Брајићу, Главици (Такову), Честим буквама и Ваљеву. У 1915. у саставу Комбинованог одреда (команде Одбране Београда), учествовао је у борбама на Дунавском кеју, Бањици, Торлаку и Авали, као и у свим борбама Комбинованог одреда током одступања (на Рогцу, Бабиној механи, Бунару, Новом Брду и код Призрена, а у Албанији на Фани Бисагу и код Орошија). Јануара 1916. прешао је на Крф где је, после реорганизације Српске војске ушао у састав 1. батаљона XIX, односно X (од 1917) пешадијског пука Шумадијске дивизије.
На Солунском фронту истакао се у борбама на Катунцу јула и августа 1916. и на предњим Кравичким положајима 1917. У току офанзиве 1918. истакао се у борбама на Источном Ветернику. За заслуге у рату одликован је орденом Белог орла с мачевима, двема златним и једном сребрном медаљом за храброст и енглеским Millitary cross.
Године 1920. поднео је оставку на војну службу због привилегованог положаја који је, из политичких разлога, дат војним питомцима из Аустроугарске војске када су ови, после Уједињења, укључени у српску, односно новостворену југословенску војску. Потом је дипломирао и докторирао 1928. на Правном факултету у Паризу са тезом "О уставној власти у српским уставима", а затим се вратио у Београд и постао адвокат. Запажене су његове одбране у процесима због тзв. “Нашичке афере”, као и атентаторима на краља Александра у Загребу када је по званичној дужности бранио студента Беговића.
|
