Писмо поводом говора који је Краљ одржао преко радија
12. септембра 1944. године

Каиро, 8. X 1944.
Ваше Величанство,
Дражини извештаји из августа и прве половине септембра, поред честих молби за моралну подршку Вашег Величанства, говоре о веома крвавим борбама одбрамбеног карактера према добро наоружаним и опремљеним партизанима који су уложили све своје напоре да овладају Србијом. Има описа терора и безглавог бегства народа пред најездом и безброј доказа о решености маса да се одупру ненародном завојевачу. Тек пошто у свом подухвату партизани нису успели, они су од Руса затражили запоседање наше земље, рачунајући да из њихових руку добију власт. По свему се може закључити да ће тако и бити, упркос крваво израженој вољи српског народа да сачува своју самосталност.
Својом депешом од 16. прошлог месеца Дража изражава крајњу забринутост, јер је говор Вашег Величанства од 12. септембра врло мучно деловао на морал нашег света који сада преживљује најтеже дане од како као држава постоји. Дража ми поручује да Ваше Величанство уверим да он још све чини како би се ауторитет Вашег Величанства неокрњен одржао и он не крије своју зебњу да ни њему то неће бити могуће, ако се из Лондона што за народ не учини.
Ја сам дубоко о овоме размишљао, не испуштајући из вида садашњи однос Вашег Величанства према Великој Британији и унутрашње-политичкој ситуацији. Моје је мишљење да би прва брига требало да буде упућена данас на две ствари: на спас народа од покоља за случај да једна од закрвљених страна у грађанском рату добије пуну власт и на признање савезничких својстава војсци која се бори под командом ђенерала Михаиловића, као и цивилним организацијама на које се војска и скоро цео српски народ наслањају.
Први проблем могао би се решити ако би се Ваше Величанство ангажовало код г. Черчила и г. Рузвелта да поседање наше земље од стране руске војске не буде искључиво, већ уз англо–америчку војску или бар под мандатом са јасно утврђеним условима и под контролом англо–америчких мисија. И месне и окупаторске власти имале би за обавезу да спрече сваки прогон за дела која потичу из идеолошког размимоилажења између четника и партизана. Прогон противу оних који су се огрешили о дужности према отаџбини имао би се проводити по јасно утврђеном и објављеном поступку, под надзором мешовитих савезничких комисија. Без свега овога предстоји страховит покољ и још грознији грађански рат.
Други проблем улази у област међународног морала и било би дело најелементарније правде да се једном народу, који је од себе све дао, не само за своју, већ и за савезничку ствар, признају она својства која се у последње време широкогрудо деле дојакошњим непријатељима. Уверен сам, кад би се Ваше Величанство енергично заложило, ово Му се не би могло ускратити.
У једној земљи у којој су, као код нас у Југославији, толико затровани односи, у којој поред најкрупнијег, четничко–партизанског проблема, постоје још крупан усташки, па домобрански и, најзад, проблем словеначких домобранаца и разних стража, усвојење горњих начела која би имала општи карактер, умирило би и Србе и Хрвате и Словенце. Данас, кад Савезници стоје пред победом, три четвртине југословенског народа стрепи од црних слутњи пред перспективама једног обновљеног грађанског рата.
У нади да ће Ваше Величанство учинити за свој народ у овом крајње судбоносном тренутку све што до Њега стоји, ја молим Ваше Величанство да изволи примити уверење о мом дубоком поштовању.

потпуковник Младен Ј. Жујовић