Немам могућности нити се осећам у стању да напишем животопис пок. Драгише Васића. Без икакве документације неће ми бити лако да га прикажем ни онаквог каквог сам га знао и волео, јер све области за које се он интересовао или у којима је делао нису увек одговарале мојим склоностима и познавањима. Сем тога, није лако, а можда ни могуће, унети у један чланак ограничен на један општи поглед, све оне узгредице Васићеве живописне природе, које су му некад обасјавале, а некад притискивале душу и чиниле га привлачним за једне, одбојним за друге. Има уосталом и доста слика које почињу да бледе. Сећање сваким протеклим даном постаје све непоузданије и неодређеније и неумитно време све више сужава оквир у коме живи успомена.

Упознали смо се били крајем марта 1915. године на вечери код пуковника Туфегџића, команданта Комбинованог одреда Одбране Београда, кроз чију су се официрску менажу у Булијевој вили на Топчидерском Брду изређали као гости о ручку или вечери многи виђени и интересантни посетиоци фронта: престолонаследник Александар, пуковник Живко Павловић, утицајни пуковник Димитријевић–Апис и разни истакнути команданти и познати министри и посланици; енглески официри из мисије адмирала Трубриџа, француски авијатичари мајора Витрата, морнари француског капетана Пикота и руског капетана Григоренка, шефови разних страних изасланстава,многи официри из потчињених јединица са фронта на Дунаву и Сави, најзад оригинални Диле глумац, резервни капетан и Маша Миановић, редов, сликар, севдалија и боем.
У тим приликама млади резервни капетан Драгиша Васић, иако ближи зачељу него челу стола, привлачио би на себе пажњу понеком заједљивом или само смелом упадицом, која би ослободила ниже официре и војне чиновнике с доњег дела трпезе, с којима је он иначе друговао, изјахивао и лумповао уз песму и свирку Цигана.
Заволео сам га био још тада а спријатељили смо се у повлачењу кроз Албанију, када ми је на маршу или увече, крај ватре, причао о Деветстотрећој, о опојном социјализму Туцовића и Душана Поповића, који га је једно време био привукао, о националном омладинском покрету који га је био занео и у коме је себе познао, о својој младој жени коју је са новорођеним дететом оставио у Србији, о свом тасту Стојану Рибарцу, кога је необично волео и редовно помињао, о Ресимићу добошару, а нарочито о проблему уједињења Српства које ће нам обезбедити срећу и процват.
Допао ми се био и у својим настраностима. Његовом кривицом остао сам без иједног снимка из Албаније и поред изврсног фотографског апрата који сам вукао, јер ми је у једном тренутку револта на беду која нас је окружавала, треснуо о камен моју кутију са плочама. То је било код Ороши, где су нам Арнаути пресекли одступницу, баш када је пуковски лекар, др Велимировић сахрањивао брата, дечка од 12 година, а један тежак рањеник кога смо дотле вукли премећући га с коњске грбаче на војничка леђа, запомагао да га убијемо...
– Ово треба заборавити, обрецивао се Драгиша, а Вама је до снимака... Чист садизам...
Можда је зато Провиђење хтело да појединости о Васићевој језивој смрти, тридесет година доцније, остану обавијене оном истом тамом која покрива толика трагична скончања за Отечество живот положивших Срба.