Драгиша Васић био је од оних људи увек свим својим бићем најубеђеније и најодлучније опредељених за или против појединих мишљења, поступака и идеја. Али јако интелигентан, уз то осетљив и болећив, и у сталној ревизији своје савести и својих мишљења, он је могао да омрзне што је или кога је волео, и обратно, да опрости или призна погрешку. За оне који су га површно познавали, он је могао изгледати пркосан и неједнак. У ствари, он је био јак карактер и идеалиста са собом доследан.
Имајући увек пред очима идеалне циљеве, али силно се подајући у својој преосетљивости и првим и наредним утисцима, он је долазио до истине кроз патњу, искушења и разочарања. Његова би душа често била жртва, не његове пристрасности, као што су неки мислили, него његове савесности и искрености.
Своју преку нарав и готовост за кавгу, Васић је у шали објашњавао својим наслеђем. Његов предак Васо из Горње Трепче код Горњег Милановца, имао је три сина од којих су једнога звали Каро, јер је био свађалица, волео је "да се кара". Његово потомство, то су Каровићи из Трепче, али тим су именом звали и друге Васовиће или Васове потомке, познате као прзнице. И његов предак по "танкој крви", Зиса–кириџија, чији су потомци Драгишини ујаци Зисићи, био је надалеко познат као парничар. Једном, његове муштерије, трговци, одлуче да без приговора приме Зисину робу и да цену без поговора исплате кириџији у пробраним, сјајним дукатима. Зиса, видевши да се посао обавља глатко и да трговци без речи уважавају све његове зачкољице, одгурну при исплати кесу с дукатима и дурновито прогунђа: "Каква ми је то пара која није на свађи зарађена".
У напону, као машина под паром, кадгод би стајао пред једним од националних или друштвених проблема, који су га кроз цео живот мучили, он се у њих уносио посматрајући човека некад као јединку, некад као члана светске заједнице, а кад би била у питању Србија или Српство, онда посматрајући га само под углом српског националног интереса, који је за његово некомпромисно родољубље представљао једино мерило.
Идеалиста такве нарави није могао друкчије ићи кроз живот него као одушевљен или бунтован борац. Истина, о Драгишу Васића, узвишеног родољуба–борца, редовно се отимао Драгиша Васић, политичар–борац и књижевник портретиста. Некада и за неко време он би тонуо у филозофске или религиозне мисли и тада би се усамио, дискутујући их са собом или са неким пријатељем. Ја никада нећу заборавити "нашу стазу" на падини Вујна, коју смо направили маја 1941, сатима шетајући се, увек на истом пропланку, са кога су се дивно видели Овчар и Каблар, Чачак и Јелица а у даљини Столови и Котленик, којом смо се приликом опомињали пријатеља и расправљали о многим проблемима који су нас тада мучили. Он је доцније жалио што није забележио неке од тих спонтаних излива срца и ума.
Васића су увек привлачили убоги, потлачени, људи у немилости. Последњи наш прави боем, песник и добросрећни сиротан, пок. Миладин Николић–Расински, сматрао је с правом Драгишу за свог највећег пријатеља. Завереници и црнорукци, које је Васић презирао док су били у моћи, постали су били његови блиски пријатељи када су после Солунске пресуде били одбачени. Истина, кад их је интимно познао они су га разочарали. Желео је да о њима пише, да би осветлио догађаје у којима су они учествовали као смртни људи, са врлинама али и са много слабости.
Он је жудео за радом у тишини, али његов борбени дух и његова стална брига за општу ствар вукли су га новинарству и акцији. Пргав и нестрпљив, он би већином радио на махове. Његови су чланци писани за сат–два а глачани десетак минута; приповетке, за две ноћи а књиге за месец, највише три месеца дана. Он је тако и читао, без предаха. Једина књига коју је свакодневно, и пре рата и за време рата, срицао и студирао, то је Библија, од које се није одвајао.