Васићево учешће у главним пословима и одговорностима Дражиног штаба не поклапа се са целокупним његовим шумским животом. Уосталом, ниједан члан штаба није непрекидно, од почетка до краја, провео рат у штабу уз пок. Чичу. Разне потребе службе а некад и недовољан број виших старешина упућених у идеје и у послове, одлучивале су Чичу да шаље на терен као делегате поједине чланове штаба, да на специјалне дужности позива старешине са терена у свој штаб итд. Васић је увек био везан за Врховни штаб чак и кад се налазио на краћем или дужем боравку и раду изван његовог састава. То је бивало или кад је ситуација изискивала раздвајање у омање групе или кад је Васић сам сматрао да боље и лакше може мислити и радити у повучености. Њему је међутим годио рад у грозници, када су депеше с много страна стизале и сустизале се, када је требало ово пресећи, оно проучити, за све стићи и увек се снаћи. У том погледу Дражина смишљеност и сталоженост утицале су спасоносно на сву околину и ту његову сигурност и мирноћу осећала је и трупа а осећао је и народ.
Али Васићеви живци нису увек могли издржати живот под толиким притисцима, нарочито кад би они били унакрсни, и он би онда потражио свој Рудник и рудничке сељаке чија му је мудрост, уравнотеженост и снага повећавала мир и ведрину, а једра природа крепкост и уздање.
Као што сам поменуо, рад пок. Васића у покрету генерала Михаиловића, рад на махове, по интензитету и расположењу, и који би обухватао не само његову делатност него и студију његових унутрашњих збивања и преживљавања, морао би бити предмет специјалних истраживања. Историчара ће свакако интересовати да одреди моћ и одлучујућу вредност Васићева утицаја у покрету генерала Михаиловића. Досада су углавном кружила површна мишљења о томе; тај се утицај или преувеличавао или ниподаштавао.
За онај период мукотрпна живота и рада пок. Чика Васе, од конца 1943. до његове смрти 1945. ја за сада не располажем довољним подацима. У немогућности да ни овом приликом обухватим сва моја сећања на њега, ја сам се трудио да углавном изнесем важније тренутке из његова живота уколико су ми били познати и да означим главне карактеристике његове осетљиве и сложене природе.
Сад бих још само желео да се осврнем на дане нашег војничког слома 1941. када у револту, што се противно очекивањима скренуло са српског судбинског пута, Васић напушта команду и одваја се од друштва које иде у ропство, да би се дохватио српске шуме и планине своје родне Шумадије, да на том путу, неколико месеци доцније сретне пуковника Дражу и његове првоборце Драгослава Павловића, Палоша (Миодрага Палошевића), Мишића, браћу Тодоровиће, Миситу (Веселин–Веса Мисита), Звонка Вучковића, чика Тараса (Милојка Узелца), Бојовића, Дерока, Додића, Симу (Узелца", Нешка (Недића" и толике друге које овде није могуће набројати.
Као што знамо, на затражено примирје, одговорено је било захтевом безусловне капитулације и ми присуствујемо наглом распаду. Трупама је наређена обустава сваке акције; сваки је имао да сачека непријатеља онде где се затекао и да даље поступи према његовим наређењима.
Покојни Марко Даковић, члан владе, однекуд је успео да телефонира моме команданту, генералу Милану Недићу, који је командовао Трећом групом армија. Он је од њега енергично тражио да организује одбрану у планинским масивима и да настави борбу. Генерал Калафатовић, опет, нови начелник штаба Врховне команде, телефонирао је да командант Треће групе армија Недић преда команду потчињеном команданту Треће армије, генералу Илији Брашићу, и да сâм одмах дође у Главни штаб у Сарајево.
На Велики уторник поподне, генерал Брашић долази из Црне Горе у штаб армијске групе у Пријепољу, у пратњи Драгише Васића, официра из свог штаба који се Брашићу наметнуо као пратилац после једног телефонског разговора са мном. Мене, дакле, не изненађује Васићев долазак с којим Велика среда пролази у договорима, спремању и избору нашег првог склоништа.
Варошица се однекуд напунила. У кафанама и радњама тискају се војници из разних јединица. Не пију, не купују, базају. На сваком углу повеће групе војника немо стоје и тупо гледају. Многи се осећају разрешени, други се размишљају. Већина личи на људе који су се подали судбини, али без убеђења, јер ипак испитују могућности излаза. Уколико има међусобних разговора, реч је о "излазу".
Предвече два омања тенка улазе у Пријепоље набијено згранутом измешаном војском. Оба тенка зауставила су се пред нашим штабом. Генералштабни пуковник Јосип Једрашић, мој претпостављени, брзо се припасује и истрчава у сусрет немачком потпоручнику који тромо, без пратње, излази из тенка. Као и сви други Васић и ја ћутимо и чекамо. Док остали стоје, он и даље седи држећи се за главу. Кроз отворен прозор у собу допире глас хоџе који с минарета запева вечерњу молитву као увек у то доба.
– Господо – објављује Једрашић, пошто је отпратио Немца који нас је с врата осмотрио и прописно поздравио – г. потпоручник је уморан и иде да спава; он се диви нашем отпору... очекивао је да ћемо првог дана положити оружје...
Васић је страшно црвен у лицу, очи су му сузне, брада подрхтава. Противно мом очекивању, ништа не говори, него и даље непомично седи и тужним гласом шапуће, као за себе: "Диви се нашем отпору".
То вече нисмо вечерали. Легли смо један поред другог Драгиша Васић, капетан Саша Михаиловић и ја на свежањ нечисте сламе прострте по поду једне одајице одређене за нас петорицу, шесторицу официра на служби у штабу. Разговрало се до зоре по групицама, шапатом.
Сутрадан ујутро, на Велики четвртак (17. априла), Драгиша и ја, пошто смо се опростили са командантом генералом Брашићем, начелником штаба генералом Дамњановићем и са младим другом капетаном Сашом Михаиловићем (потоњим храбрим Дражиним командантом Београда, који је неколико дана доцније кренуо нашим трагом), ми смо потајно, уз помоћ извесног броја другова, напустили Пријепоље у које је улазила нова колона немачких возила, док је хоџа са минарета опет позивао верне на молитву... Он је тог дана, и не слутећи, и нас двојицу подсетио на Бога. И ми смо, као по команди, ћутке кренули нашој цркви. На свим полијелејима и чирацима гореле су небројене, једне уз другу припојене свеће, које су благо обасјавале ведрије боје икона замагљених димом од тамјана.
На изласку сусрели смо Војина Андрића преобученог у цивилно одело. И он нам се нашао. Преноћили смо у порти манастира Милешева где нас је један резервни потпуковник, иначе адвокат или судија, снабдео хлебом и конзервом. На сваком кораку наилазили смо на топлину и на братска осећања.
Велики петак (18. април) провели смо у школској згради села Косатице, изнад Милешева. Док сам ја, седећи у скамији, користећи се школском мапом, нашим јединим путовођом, правио скицу наше маршруте до Рудника и Ваљевских планина, дотле је Драгиша немо посматрао групице војника које су стално промицале враћајући се скривеним стазама својим домовима.
Велику суботу пробавили смо на Златару, више Нове Вароши, у кући Бошка Новаковића, четника из прошлог рата. Препоручили су нам га били у Пријепољу и у Милешеву.
Док нам је Бошкова жена пекла погачу, ми смо с њим седели испред куће и разговрали о несрећи која је снашла земљу. Деца, његови унучићи, играла су се покрај нас војничким дугметима. Из једне групе војника која је поред нас пролазила, један се издвојио и пришао Бошковој руци. Непосредно и сасвим простим речима саопштио му је тужну вест: Бошков син погинуо је ономад под Скадром, у последњој борби.
– Запамтио сам место где је сахрањен...
– Је ли била јака борба?... У колико је сати то било?... Је ли се мучио?...
– Није баш ни било страшно... нако, борба ... зрно га је преклало... није ни зевнуо. Ево његова буђелара... нашло се пет банки и ово ситно... и ова слика... све је заједно у овој марами...
– Пет банки... Толико је био и понео... Није хтео више... а могао сам му дати... Причекај да изнесем једну да попијеш за душу...
– Хајде, али журим чича Бошко до мајке, и мени је брат истог дана погинуо... Бар да се није завршило 'вако, срамотом...
– Неће, синко, остати на срамоти. Ето видиш, господа официри овде, школовани људи, неће у ропство, него с народом. Ово и није био рат... Он јаком иде. Ово је нека подвала. Чувајте децо оружје, вас ће официри опет повести, само да се народ мало поврати... Опростите, идем да "спремим" домаћицу... био ми је првенац... а и снају... остаје са овим овде сирочићима...
Један сељак чуо за жалост па свратио. Прича да цео пук војске у Новој Вароши не зна шта да ради, него тако седи и чека. Немце, вели, још нико није видео. Драгишу је све ово узрујало и узбудило, зацрвенео се, рекло би се прснуће.
– Видите ли, објашњава ми љутито, ову суру униформу. Њоме сам се поносио, сад ми дође да је искидам на комаде... И ово одликовање, дође ми да га откинем са груди и да га дам овој деци, нека се играју њиме као са тим војничким дугметима...
– Вала и мени – додадох – покушавајући да откачим орден с блузе.
– Не, браћо, не побогу! – узвикну Бошко који се изненада створи пред нама и који одједном стаде јецати и трести се. – Опростите. Ја се нисам заплакао на глас о погибији мог јадног сина, видели сте, али кад српски официри хоће да баце "Обилића" и "Мачеве", да их даду деци на спрдњу... српски официри који треба овај народ да поврате и поведу... онда видим да смо збиља сасвим пропали... онда је мој несрећни син узалуд погинуо... Сине, сине мој јадни...
Док је Бошко брисао сузе, ми смо седели постиђени и дубоко узбуђени.
Мислим да смо у том тренутку и један и други једно исто помислили и одлучили, и да је то Бошко осетио, јер кад смо око поноћи кренули у правцу Мучња, Бошко нас је отпратио речима:
– Неће се остати на овој срамоти. Ослободиће се овај народ. Познајем ја то по свему... а и по вама... Са срећом вам било и помогао вам данашњи Ускрс...
Тек у свануће, на првом застанку, крај једне воденице, Драгиша је прекинуо наше ћутање:
– Видите, наша одлука пала је још у Пријепољу, али то је била одлука бунтовних очајника. Тек од како смо видели и чули Бошка, она је добила свој прави смисао. Баш нам је данашњи Ускрс донео једно олакшање. Погледајте ову зору. Како је дивна ова наша земља. Сав је наш народ као овај Бошко. Кад будемо под Рудником то ћете још боље осетити...
Са тим топлим осећањима за наш народ и са том вером у њега, Драгиша Васић нашао је у свом рудничком крају пуковника Дражу Михаиловића и пришао му давши целога себе отаџбини.
Кад су га четири године доцније усташе зверски убили, Драгиша Васић већ је био ископнео човек.