Врховна команда сматрала је међутим да је она првенствено војни штаб. У политичком погледу њу је пре свега интересовало питање организације интеррегнума, оног опасног прелазног стања, које ће од тренутка немачког слома до успоставе редовних законских власти представљати погодно тле и време за комунистичке одреде, као и за разбојничке банде које могу понићи и које ће комунистичке јединице ван Србије и комунистичко подземље у Београду и у Србији гледати да искористе у своје сврхе. Ово није био само војнички проблем него и политички, јер од добре организације интеррегнума зависи како ће се извести прелаз на демократију, на слободан изражај народне воље. Врховни штаб није хтео да се везује ни за какве страначке програме чак ни када су извесни заслужни и храбри чланови покрета гледали да их индиректно наметну.
За нас све било је толико природно да се будуће уређење државе има извести само према слободно израженој народној вољи, да нам није могло пасти на ум да ма ко од савезника може имати и најмање сумње у том погледу. Нарочито нисмо могли замислити да ће савезници моћи да једном покрету који је имао јасан националан, демократски и просавезнички карактер, претпоставе партизански покрет који је био издајнички у односу на националне интересе, потпуно антидемократски и који је једва скривао своју мржњу према западним демократским савезницима.
Тек доцније, почетком 1943, када је г. Ђоновић из Каира успео да дотури једно писмо пок. Дражи и пок. Васићу, у коме је објаснио да јавно мњење у Енглеској и Америци, па и саме канцеларије у Лондону и Вашингтону све више подлежу комунистичкој пропаганди која Титове партизане приказује као праве борце за демократију, а Дражине четнике као реакционаре, као опортунисте без идеологије и као слуге окупатора, ми смо увидели да нам у политичком погледу наслон на двадесетседмомартовску владу у Лондону није довољан и да морамо обратити већу пажњу упознавању светске јавности, а пре свега самих савезника, са правим карактером четничке борбе.
Од тог тренутка ЦНК, за чијег се секретара узима, на Васићев и мој предлог, пок. Воја Вујанац, који је већ био укопчан у наше организације и на раду се истакао, добија нову улогу и нови значај, од тог тренутка помишља се на образовање прес–бироа, на бољу организацију пропагандне службе, на реорганизацију ЦНК и на покретање једног листа или билтена Врховне команде; најзад на формулисање и објављивање основних политичких циљева борбе.
Све то није било од нарочите потребе за земљу, на коју комунистичка пропаганда није деловала и која је, осећајући и знајући Чичу, све наде полагала у њега. Уосталом земљи није било до политичких прегањања, него до ослобођења од спољашње и унутрашње опасности и беде. Српски народ био је свестан, он се није заносио причама, он је схватао стварност и према томе добро знао да му само наша борба и победа може донети слободу и независност.
Баш у то време, Васићу је било пошло за руком да покрене лист Равна Гора и да изда дванаест бројева, мислим, испуњених чланцима и разним написима из његовог пера и из пера пок. Чиче, пуковника Бејлија, Мољевића, пок. Ј. Тошковића, пок. Бакића, даровитог и рано упокојеног Воје Митровића и још извесног броја нас. Поред коментара важнијих вести, доношени су и написи из енглеских новина и из Американског Србобрана који су добацивани енглеској мисији или нама, као на пример један особити говор министра Емерија посвећен нашој прошлости и садашњој борби, или новоспеване песме пок. Јована Дучића итд. Лист је био на великој висини. Написи су увек претходно читани, цењени и дискутовани са Чичом и члановима штаба, осим кад се за то није имало времена.
Међутим наша малокрвна веза са краљевском владом остављала је и у листу прилично уочљиву празнину. Ипак појава Равне Горе, коју су пожртвовани омладинци из Штаба бр. 501 успевали да преносе врлетним стазама и уз савлађивање многих тешкоћа и опасности из црногорских планина у престоницу, у којој је лист тајно ишао из руке у руку, била је поздрављена са неописаним одушевљењем. Куририма, који су преносили листове у разне крајеве земље, народ је још успут просто отимао новине. У Београду је потраживање било толико велико да се за један број нудило 700 динара. Лист се није могао штампати у великом броју примерака јер је штампарија била мала, примитивна и неисправна, а оскудевало се и у хартији и у другим потребама.
Васић је и као уредник Равне Горе доказао да је он имао истинску вокацију за новинарство.
Нажалост, наша веза са владом у Лондону није била непосредна, често двоструко, па чак и троструко посредна, што се при међусобном општењу, наравно, морало имати у виду. Показало се да оваква служба везе није била ни у нашем интересу ни у интересу савезника. Имао се утисак да су службени односи од самог почетка били засновани на извесној резервисаности. То је психолошки рђаво деловало јер се по инстинкту наметала непотребна, чак штетна обазривост. Дража на пример појма није имао о акцији владе чији је он био члан. И обрнуто, влада је мало дознавала о акцији свог министра војске. Саопштавало се оно што се није могло прећутати. Нас је на пример изненадило и узбудило кад смо посредним путем дознали да у влади има чланова који приписују Дражи диктаторске тежње. Ми смо због тога одмах по пријему Ђоновићевог писма саопштили влади имена чланова ЦНК који су са Чичом непосредно сарађивали и у политичком погледу делили одговорност, али ипак прави рад морао је бити настављен у тишини. Додуше делатност савесног Вујанца није могла задуго остати незапажена и он је свој живот завршио у затвору Гестапоа у коме су тамновали и животе изгубили толики наши сарадници и пре њега и после њега.