Понедељак, 23–X–1944. – Прекјуче, новине су објавиле да је Београд гомила рушевина још од немачког бомбардовања 1941. г., а данас пореде борбе у Београду са борбама у Стаљинграду где се кућа по кућа и спрат по спрат заузимао. Очигледно нам је свима да се покољ нашег света жели приписати последицом уличних борби које су тобож вођене.
Прочитао сам једну смушену наредбу министра војске ђенерала Ристића. Он уопште ништа не наређује, али потмуло, у алузијама отвара вољу за НОВ, опомиње оне који још не виде ново време да мора и може постојати само једна војска, да сваки треба да помишља и на своју личну судбину итд. Најинтересантнији је став у коме каже да је он желео и преко радија све то да објасни војсци и народу у земљи, али да је у томе био спречен. Он је желео и да обиђе поједине групе наше војске, ваљаде овде и у Италији, али и у томе је био спречен. Он ће, вели, поново настати да то учини, што ако не успе, да ће поднети оставку.
Млад. Костић видео Жупанчића који му рекао да је приспело наређење да се војска из батаљона и базе има преместити у Италију да би се тамо прикључила НОВ–у. Неће бити изјашњавања већ ће се само саопштити да онај ко хоће има да иде у Италију; ко неће – у избеглице. Овде у Каиру неће бити друге мисије сем партизанске.
Дуду Николић каже ми, међутим, да се ова наредба неће саопштавати док Енглези не реше шта ће се радити са онима који неће у НОВ. Матекало, Бјелајац, Студе, са узбуђењем саопштавају ми да су видели ту наредбу у којој Министар војске прети да ће се после рата судити свима који се сад не покоре позиву да одговоре својој дужности у партизанској војсци. Према њиховим обавештењима, наредба се има извршити до 1–ог. Наиме, дотле се морају сви изјаснити и, партија која крене за Италију, има скинути краљевске ознаке на униформама и ставити партизанске. Пуковник Микулић, нови командант батаљона, већ се пријавио у НОВ. Он има да преда војску Титу. Жупанчић улази у Титов штаб.
Најтеже је шта да се саветује војницима. По свему се види да ће Тито узети сву власт у земљи. Има ли смисла саветовати војнике да иду у жице и после рата да се потуцају по свету, кад би им приступање НОВ–у омогућило повратак кућама.
Јасно је да се неће више толерисати ниједна друга војна формација сем титовске – партијске. Несрећнике из заробљеништва нико неће питати. За то време цело хрватско домобранство и даље служи под Павелићевом заставом и ником не пада на памет да га осуди као издајничко. Срби су само сметња!
Јадни чиновници. Ива, Скрбић, неколико њих још, већ 2 месеца не примају плате. Не саопштава им се ништа, зато и не смеју да траже службу у вароши, јер су ипак још увек државни чиновници.
Ужасно ми одвратне нове пришипетље које није стид да се удварају Шубашићевом режиму кад Србе овако свирепо гоне. Милутин Мирковић сав је срећан што иде за посланика у Грчку. Ружније је удвориштво младих људи, као Симовића и неког бедника, Предрага Михаиловића, који се кочоперио као дражиновац пре годину дана.