Одбрана Београда 1915. (одломак)

24. септембар 1915. – Ноћ се ближи крају а бомбардовање траје по устаљеном темпу. Војници леже крај осамарених коња и кроз привидни дремеж савлађују унутрашњи немир. Земља је влажна и хладна, јутро сиво, видљивост ипак добра.
Каплар Ђурђе шапуће неком да је увек боље бити у првом борбеном реду, него у резерви, из које се иде у најкритичнијем моменту.
У 6 часова поручник Ђорђе одлази са својим водом без збогом. Упућен је команданту II батаљона VII пука другог позива који се налази у резерви код Топовских шупа. Иду на Дунавски кеј на који се непријатељ јутрос почео пребацивати.
Шрапнелске кугле и парчад од граната ударају по зидовима и по крову Којенове виле пред којом сада, сам са водом, седим и чекам. Не за дуго. Мало пре 7 часова један коњаник-ордонанс доноси ми наређење да се што пре лично јавим команданту Одреда. Одгалопирах у штаб. У главној леји стоји у развијеном фронту једно сто немачких војника са једним младим немачким официром у каљавим жутим гамашнама. Чувају их три седмака. Напео сам се као да сам их ја заробио.
Командант одреда, пуковник Туфегџић прима ме заједно са командантом пионирске чете, капетаном Здравком Васковићем. Шаље нас потпуковнику Момчиловићу у Горњи град. Командант је ведар, мајор Недић, начелник штаба – насмејан; међутим, налажу нам да пожуримо.

Осам и четврт. Спуштамо се пречицом ка Топовским шупама, пионири напред, моји митраљесци за њима. Нико од нас не зна ситуацију. На Бановом брду и на целом левом сектору грми. Над Београдом се пролама, али сад више не разликујемо сектор од сектора. Чини нам се да се сва ова грмљавина слила у једну једину тутњаву.
Причали су ми да човек брзо огугла. Међутим, ја сам од јуче ујутру стално напрегнут, усиљен, собом незадовољан. Посматрам војнике. На њима нема промене. Шта ли мисле о мени? Каплар Јеринић ми јавља да је Радивоје Ерић слаб. Заиста, сав је жут. Терам га у комору, али он неће.
Код Карађорђевог парка, на друму, огромне рупчаге од граната, једна разнесена кола, гомиле раскомаданих цигала, каменица, разног комађа. Пред Славијом једна група стараца и жена, понеко дете. Како наиђосмо, људи се открише, један се издвоји (београдски трговац Ђорђе Радојловић) и узвикну:
– Одбраните наш Београд!
Узбуђени смо. Улазимо у пусту Краљ–Миланову улицу. Тресе се и страшно бруји. Тротоаром, поред Ристићеве куће, један лекар из американске мисије иде за неким носилима. На мојој кући скоро сви прозори поразбијани, зид изубијан, капија затворена. Мени свеједно.
Један коњаник у галопу иде од Теразија и маше нам да станемо. Код Лондона приђе капетану и даде му службени коверат са три "штрихле". Питам ордонанса како стоји ситуација.
– Побисмо их к'а зечеве. Пожурите само, имаћете мету к'а поручену за митраљез.
Здравко са пионирима оде у Град, а ја скретох Таковском за Дунавски кеј где треба да се јавим мајору Милићевићу код Перионице.
Код Ботаничке баште, према Последњем грошу оставих резерву. Нека се ту негде склони. Са бојницом продужих улицом Војводе Добрњца трчећим кораком и са повећаним одстојањем. Срећом, шрапнели се распрскавају високо.
Промичу рањеници. Лево, једна кућа гори. Улица нам затвара видик али чујемо фијук и проламање блиских експлозија. Претрчасмо трком брисани простор и под заклоном крајњих кућерака стигосмо до Перионице. Ту стоварих оруђа. Девет је и двадесет.
Код Перионице, наслоњен уза зид, стоји у хавелоку потпоручник Стеван Ристић испред једног слабог вода кадроваца X пука. Рече ми да је у резерви и да ме командант, мајор Михаило Милићевић очекује. Нађох команданта који ми вели да нисам њему додељен него мајору Љубомиру Јовановићу који се налази негде код Новог гробља. Стоварена оруђа оставих код данашње кафане Скопље, а ја узјахах и одјурих до гробља. Срећом, одмах падох на мајора Јовановића који је са деловима свог батаљона био заклоњен иза гробљанског зида. Неће ме ни он, већ ме враћа Милићевићу. Не разумем ову забуну.