Враћајући се пречицом низ стрмени ниже гробља посматрам за тренутак величанствени ужас. Из Града избијају огромни димови црног дима. На кеју се отворила таква пушчана ватра да ври као у лонцу. Над Београдом се распрскава низ за низом шрапнелских букета, док Дунав, на којем се виде неки пловни објекти – ваљда раздвојени понтони или скеле – немарно тече, мутан. Према Ади Хуји јуре два патролна чамца. Нико их не гађа. Нека лађа, на сред воде, или стоји, или тромо клизи. Ваљда је монитор. Ни њу нико не гађа. Од Ташмајдана чују се пуцњи једне наше пољске батерије.
Спуштајући се тако срећем крај једног усека капетана Јаковљевића са четом из кадровског пука. Војници леже; он стоји и као да нешто чека. Питам војнике за моје класне другове потпоручнике Перу Павловића, Милана Ерића званог Господин, Ђуру Роша и Воју Ковачевића; нико не уме да ме обавести.
Код Перионице, потпоручника Ристића нема више. Мајора Милићевића затичем код насипа кланичке пруге са револвером у руци. Наређује ми да поставим оруђа испред Стругаре Прометне банке, по могућности "на неко дрво" и да одмах ступим у дејство, јер ћемо ускоро кренути у напад.
Претрчасмо преко пруге, па кроз Стругару једном чистиницом до дрвореда где лежи редак стрељачки строј десетака и дејствује јединачном паљбом. Лево крило наслања се на насип железничке пруге а десно крило иде до обале и уназад ка Миријевском потоку. Лево, фронт се наставља пругом а десно повија обалом. Делић фронта на којем сам затвара дакле непријатељу брешу и спречава њено ширење. Заклона нема. Пешаци немају ашовчића, два–три на цео вод. Питам једног одакле је; одговара ми:
– Од Куманова.
Послах га по поднаредника, али тек што устаде, зрно га удари посред главе.
Један митраљез поднаредника Спасоја поставих у шипраг крај обале, други, поднаредника Ђорђа Јанковића, лево на 20 корака, уз једно дрво. Приметили су нас. Сад око нас сипа. Многа зрна експлодирају чим закаче и најмању гранчицу. Поднаредник Ђорђе и ја добисмо једновремено неколико таквих иглица у образ.
Командујем паљбу на 400 метара. Једновремено наређујем да ми послужиоци из резерве копају заклоне. Наредих и да дотуре расположиве ашове пешацима који немају чиме ни да зачепркају земљу на којој леже дејствујући без команде и контроле. Јавише ми да им је поднаредник, водник, малочас погинуо. То се међу стрелцима дознало. Послах ордонанса да се откотрља од стрелца до стрелца и саопшти им да ће одсад бити под мојом командом и заштитом.
Левокрилни митраљез "штепује", али код Спасоја застој. Дотрчах да видим. Спасоје љут, расклапа, склапа, псује, отклања застој, отвара паљбу – опет застој. Утом зајаука Стеван Трифуновић и за њим одмах Драгољуб Ивановић, послужиоци на деснокрилном митраљезу. Закачило их у ногу. Паљба! Опет застој. Не разумем. Свако десето, једанаесто зрно прекида серију. Спасоје узео шипку, чучнуо према устима митраљеза, леђима окренут непријатељу, па подмазује цев. Ђорђе ниже реденик за редеником, али Спасојев ни да крене. А непријатељска ватра не да мрднути. Лепо видимо како се групице у скоковима ближе прузи а код мене застој. Да излудиш. Изгубих и трећег послужиоца са овог митраљеза, Обрада Конаковића. За четврт сата борбе!
Сад ми се и поднаредник жали на застоје, а нас бију и с дунавске стране, ваљда монитори из шипражја, и са фронта, и пољаци од Овче или Борче, али ови пребацују. Наређујем да коњоводци пренижу сву муницију и да ми се пошаљу резервни послужиоци, јер малочас ранише и каплара, Спасојевог нишанџију.
Мало се укопасмо. Застоји су отклоњени, оба митраљеза сад некако раде. Поручник Ђорђе чуо моје рафале, шаље ми "чикуладе" и пакло "стопарца" уз извештај да се поставио испред "Драгутиновог инштитута"!