Кад је рат почео, Драгиши Васићу било је 56 или 57 година. По књигама цркве у Горњем Милановцу, његовом родном месту, он је био рођен 1884. године. Његова мати тврдила је међутим да је он био рођен 1885. године. Он је био изабрао овај други датум.
Физички, он је био свеж и крепак, нетакнуте вере и снажне воље, али рањавих и утањених живаца, јер се у крупне догађаје, који су се у Србији ређали од 1903. до овога рата, Васић уносио умом, срцем и нервима.
Он је већ као матурант знао да ће 29–ог маја бити преврат и он ту ноћ, уочи дана заказаног за матурски задатак из српског језика, проводи на улици, код Батал–џамије и около двора опасаног војском, одакле посматра покрете трупа, бројећи експлозије и чекајући крај. У зору, код Теразија, дознаје прве вести, слуша говор који је ту, код Чесме или Шишка, одржао Љуба Живковић и тек онда, неиспаван, иде у школу.
На Универзитету то је живот посвећен студијама, али и омладинском националном покрету на чијем је челу. То је рад у редакцијама, то су конференције, дискусије са друговима, путовања по унутрашњости. По завршеним студијама пробавља годину дана у Француској.
Са неким друговима из тога доба Драгиша се разишао и мислим да са њима никад више није био присан; са другима, као на пример са Димитријем Премовићем и нарочито са покојним Светом Протићем – који се у минулим ратовима и у Дражином покрету веома истакао, кога су Немци ухватили и отерали у концентрациони логор у Немачку где је он и умро – остао је био у братским односима.
За време Анексионе кризе која је усталасала земљу и запалила омладину, он је у групи која предњачи нестрпљењем и борбеношћу. По одслужењу рока у војсци, постаје резервни пешадијски официр. Пред сам Турски рат 1912, он постаје адвокат, отвара канцеларију у свом Горњем Милановцу и, пола из другарства пола ради разоноде, узима себи за писара једног веселог друга, Икету Васића, потоњег јунака његове познате приповетке. Драгиша је волео шалу, смех и комику; мрзео је тривијалност и простаклук.
Његово учешће у два балканска и у Првом светском рату, у којима је био водник и командир чете (и као такав два пута рањен), срески начелник у Тирани, ађутант команданта пристаништа у Говину (Крф), у штабу 7. пука на Солунском фронту, у ослобођеном Новом Саду ађутант команде места итд. препуно је живописних перипетија.
Васићевим дубоким упечатцима одговарали су често пута снажни импулси и реакције са великим одразом на његов унутрашњи живот. Вредело би пронаћи и средити његове разбацане белешке из овог доба његовог учешћа у овом периоду 1912–1918, проведеном у друштву многих истакнутих, а и скромних и незнаних старешина и људи, који се у редовним приликама не срећу или не откривају, који међутим носе догађаје, јер по инстинкту примају и спроводе непогрешне нагоне дивних српских маса. То би допринело оцени карактера и менталитета једног покољења, студији која је, као што је познато, привлачила Васића.
Интензиван живот којим је тада живео, посматрајући пажљиво и размишљајући критички, огромно је обогатио овог даровитог али тад још недовољно сталоженог човека.
За све то време њега носи одушевљење и Васић је пун вере у велика остварења.