Иза победе 1918. године, њега грубо буди неочекивана стварност. Уместо топлог огњишта, он у Милановцу затиче свеж женин гроб. Уместо друштва многог вољеног друга, остале су само пусте крстаче. Вратио би се адвокатури, чак и без Икете, али сада се више не осећа правником и адвокатом. Помишља на државну службу, али брзо одустаје јер га власти сматрају сумњивим. Тражи Србију, Србију из великих дана Анексије, из 1912–те, 14–те и 15–те, али ни ње више нема. Са сменом државе настала је и смена екипа, смена на ниже. Гинуло се шест година. Преживеле елите повукле су се, у себе увукле, одједном нестале. Пашића је Југославија збунила, друге изненадила, земљу и војску лишила имена и заставе. Сада нам се чак и слава спори. Питају нас за цену крви просуте на Кајмакчалану. Словенци се канда са пуно практична смисла укључују у ново стање, али Хрвати на сав глас вичу да не желе с нама. Њихов преврт који је тобож срушио Аустрију и запечатио савезничку и нашу победу није био извршен да би "царску и хиљадугодишњу културу" скрнавио опанак и дух "цинцарске чаршије". У сваком случају, очигледно је да овај вештачки прелаз једино не збуњује ловце рибе у мутној води и шпекуланте.
Васић ипак долази у Београд за који су га везивале толике миле успомене: ђаковање, Скадарлија и боеми, према којима је увек осећао извесну слабост; учешће у 23–ем марту пред 29. мај 1903; живот у патриотској, пркосној и ведрој престоници из 1908. и 1909. године, из 1912, а нарочито 1915. године; Београд, у коме су пре рата живели, радили и зрачили научници, књижевници и интелектуалци кова Јована Цвијића, Николе Вулића, Стојана Новаковића, Мике Петровића, Богдана Поповића, Јована Скерлића, Слободана Јовановића и толиких других; Београд у коме су политичке странке имале државнике, а војска војсковође; Београд са својим старим патријархалним породицама, са својом честитом чаршијом, занатлијама и еснафима, са својим родољубивим и образитим радницима, са богатим пијацама и песмом на сваком ћошку. Најзад, Београд у чијој је одбрани 1914. и 1915. Васић учествовао и гледао или слушао како одмах иза сваког бомбардовања многи угледни београђани обилазе страдалнике.
Такав Београд, поред свег огромног прилива свакојаких дошљака, међу којима се они што нам чине част једва уочавају, морао је ипак сачувати узидане остатке старе славе, старог духа и вечне мисије који ће, као што ће време показати, издржати и ову а и теже најезде.
Ево зашто се Васић настанио у Београду.
Очигледно је да треба ући у нову борбу, али с ким, са чим и како? Толики су јади на помолу; могу ли се спречити? Али где је кључ? У идејама са којима је Србија ушла у рат, које су нас до тада носиле? У циљевима које су савезници и Вилсон прокламовали и који су више загрејали непријатељске него савезничке масе? Бољшевизам који се појавио?... Многи траже нешто ново, не знају шта, а не знају добро ни зашто... Васић грозничаво мери, загрева се и хлади, пати се, јер срце и инстинкт који се изоштрио дугим додиром са народом, вуче као стихија на једну страну, нове струје и такозвани нови људи на другу. Ко ће да се бори са стихијом? Васић, који једно време мисли да треба све рушити и срушити, удара кроз његов Прогрес на све стране, на сва зла одједном, без реда, с револтом и гневом. Он је, кажу, оборио Веснићеву владу. Али режим убрзо угушује његов лист који је прогутао његов део очевине, и шаље га, после толиког ратовања, на тешку војну вежбу у један пук ангажован према запаљеној албанској граници. По повратку он објављује Три месеца у југословенском Сибиру и поново улази у борбу. Главни проблеми увек отворени и даље га муче и он 1928. године иде у Русију да својим очима види пре него што се коначно определи. Али оно што је осмотрио, то је Метеж... и он тако назива закључну главу публикације коју је по повратку објавио; метеж у души и у глави.