Уморан и жељан сређенијег живота са породицом коју је неколико година раније опет основао, он се враћа адвокатури. Не би се могло рећи чиме се у то доба Васић узгред бавио, да ли адвокатуром или књижевношћу. Истиче се, међутим, и на једном и на другом пољу. Адвокати га бирају за члана одбора Адвокатске коморе, а академици за дописног члана Српске краљевске академије.
Иако се активно не бави политиком, она га увек интересује. Према режимима који се ређају и који декретирају новине трудећи се да их спроведу помоћу "поклонствених" већа, он осећа нетрпељивост и видно је испољава. Али у борбу не улази. Земља се слабо чује јер се још није снашла, али јака краљева личност одржава привидну равнотежу и народ живи у неком полурасположењу које заварава и режим и опозицију. Извесне људе из опозиције Васић виђа и цени, али га ниједна опозициона ни група ни странка не привлачи. Покушава да нешто покрене са пок. професором Миком Илићем, кога је уважавао али брзо се повлачи, јер му Илићево друштво "доктринара" изгледа и сувише хладно.
Васић није био ни доктринар ни догматичар. Он је, наравно, имао начела и идеја, често врло оригиналних и које је особито бистро излагао и бранио, али као човек од акције, за кога су родољубље и слобода били синоними, за кога је српство било једна неприкосновена баштина коју је требало чувати, неговати и крвљу бранити, он је политичке проблеме и циљеве упрошћавао, више се интересујући за људе него за програме.
Он је био напредних идеја и зато треба тражити међу левичарима људе којима је он нагињао. Док није увидео да се најнапредније идеје не налазе на крајњој левици, он је одржавао пријатељске односе са извесним бројем истакнутих комуниста с којима је био готов и на сарадњу. Али до ње није долазило. Песничка љубав и право поштовање које је он имао за своје светиње, за човека, за свој народ и за своју отаџбину, били су јачи од његових тренутних заноса.
Када је г. Слободан Јовановић, кога је Драгиша Васић одувек дубоко поштовао и јако заволео, покренуо идеју о стварању Српског културног клуба, он му одмах прилази са полетом и убеђењем да је пронађен прави пут. Васићевим идејама програм Клуба потпуно одговра и у акцији која је покренута он је међу водећима. Он се брзо истиче идејама и радом као потпредседник СКК и као уредник Српског гласа. У топлом друштву искрених сарадника с којима се брзо спријатељио он се осећа пун снаге и уздања и он тада занемарује све друге послове да би се сав посветио акцији Клуба.
Васић није био од оних људи који су избегавали сарадњу са јачима од себе. Напротив. Њему је уосталом само могло годити што је уживао поверење и уважење највиђенијих из кола водећих људи у СКК, једног Слободана Јовановића, једног Владимира Ћоровића, Николе Стојановића, Живка Павловића, генерала Покорног и њима сличних. Клуб је убрзо постао једно велико жариште и једна велика кошница. Академци, професори, лекари, адвокати, свештеници, трговци, велики број официра и све већи број омладинаца окупљали су се скоро свако вече у читаоници и у собама за конференције похађајући сва предавања која су се редовно држала, нудећи сарадњу и укључујући се у акцију. Најистакнутији људи из унутрашњости долазили су на саветовање и договоре. Нико од њих не би прошао кроз Београд а да не сврати до Клуба.
Он тада није могао ни уснити да ће се већина оних који су се редовно виђали у просторијама СКК неколико година доцније наћи окупљени око генерала Михаиловића. Мољевић, председник СКК у Бања Луци био је у првом Извршном одбору ЦНК, др Војислав Вујанац, један од највреднијих сарадника Српског гласа, био је секретар ЦНК; Војин Андрић, председник Омладинске секције СКК био је један од првих који су пришли Дражи на Равној Гори; мајор Палошевић, један од најревноснијих чланова СКК први прилази Дражи са својим јуришним батаљоном. Ја овде не набрајам, него без реда и само понеке помињем.
Васића је и у Клубу пратио глас мало тешка човека, али ја не знам да се иједан сарадник на њега могао озбиљно пожалити, осим двојице чланова Клуба с којима се он није слагао. То су били "сиромах" Стева Јаковљевић, чији кисео а свечан начин излагања није могао да подноси и Васо Чубриловић, стално ужурбан и запаљив, који му је изгледао конфузан а тврдоглав. У ствари, они Васићу нису били на сметњи и он је као уредник Српског гласа имао да се бори са другим тешкоћама. Влада је све чинила да лист угуши. Требало је организовати тајно растурање оних бројева које власт није успевала да узапти. Требало је радити и на реорганизацији послова у Клубу, јер се и њему претило затварањем. Кад је коначно забрањено даље излажење Српског гласа, Васић се озбиљно и жестоко револтирао.