Пред сам светски рат 1939. године и пред очигледном ратном опасношћу за нашу земљу, Србима је одсечена грана на којој су још некако стајали. Људи на управи нису могли да осете дах земље, они нису познавали силне изворе њене душе и њене снаге и они су са Србима поступали као са народом без крви и традиције, не увиђајући да одсудне тренутке Србин није никада могао да преспава.
Тако су наишли 25–ти па 27–ми март. Онда рат, Дража и Равна Гора, четворогодишње четовање, пуно величине и славе, ужаса и искушења, завршено мученичком смрћу.
Овај последњи период Васићевог живота и рада, на једном од водећих места у покрету генерала Михаиловића у коме је он био познат као "чика Васа" а једно време и као "Чича број 2", данас још није могуће ни реконструисати а камо ли савесно испитати и оценити. Многи су наравно у могућности да себи створе слику обухватног погледа на догађаје од 1941. до 1945. године. Многи чак могли су се упознати и са појединостима из извесног броја важнијих периода или момената, али још недостаје потребна документација, нема се још могућности за критичко испитивање свих извора, да би се могао донети правилан и коначан суд о многим догађајима и о многим одговорним појединцима. Због тога су о Чика Васи и о његовом раду и утицају на одлуке и догађаје, постојећа мишљења прилично подељена, а извесна међу њима заснована су на непровереним утисцима, па и на дотераним причама.
Чини ми се да је члан једне стране мисије, иначе веома образован и уравнотежен господин, заснивао свој суд о идејама и о карактеру пок. Васића на непоузданим обавештењима и на површним личним утисцима. То погрешно мишљење није нажалост било без политичких незгода и тешких последица. Али о свему томе биће речи другом приликом.
Констатујемо, међутим, већ сада да је Драгиша Васић у првом периоду четничког рата играо покрај пок. Чиче једну од највиднијих улога и да је он учествовао у доношењу свих крупних решења. Једном приликом, док се Дража био забавио на бојишту неочекиваним развојем операција којима је лично руководио, Васић је одважно донео и спровео једну веома крупну одлуку у његово име и на свој ризик. И о томе ће бити речи другом приликом.
Кад су оно Немци изненада упали у Струганик, када за мало што нису ухватили пок. Дражу и пок. Остојића док су несрећни мајор Мишић и мајор Фрегел допали ропства и убијени, Штаб на Равној Гори није за три дана ништа знао о њима. Лалатовић, брижан за судбину покрета, помишљао је да обавести владу у Лондону, да замоли генерала Симовића да се одмах падобраном спусти на Равну Гору и да он као познати генерал узме команду у своје руке за које би се време Дражин нестанак држао у тајности, али Васић који је међутим важио за човека без живаца, успео је да се савлада, да поврати поверење и да спречи извршење ове замисли, која је могла изазвати панику.
Радећи и дан и ноћ, често у опасности, стално на опрези, живећи сасвим примитивно а врло често и веома оскудно, и то животом сувише напрегнутим и напорним за његове године, он је могао и грешити. Много се радило па се и грешило. Дража можда у том погледу чини једини изузетак. Његове су погрешке веома ретке и уколико их је могао чинити он у њих није тонуо. Што се тиче Васића, он од својих убеђења није одступао али, уколико она не би била уважавана он се изузимао и повлачио. За време док смо он, Мољевић и ја били заједно уз пок. Чичу као Извршни одбор ЦНК, наше су одлуке дискутоване али су увек једнодушно доношене.
Поменимо овде да је идеја о образовању ЦНК поникла још почетком августа 1941. г. на Равној Гори. Према пројекту који сам био поднео пок. Дражи и који је он усвојио на конференцији одржаној са потпуковником Драгославом Павловићем и мајором Палошевићем, у ЦНК требало је да уђу познати прваци странака које су биле представљене у тадашњој коалиционој влади, представници српских патриотских друштава, известан број истакнутих јавних радника и стручњака и делегат Штаба. Пок. Васић, који је дошао на Равну Гору пошто је делегат штаба већ био послат на извршење овог задатка, потпуно се био сагласио са овом идејом. Неосновани су, дакле, гласови који овде–онде круже да се пок. Васић из начелних разлога или ината противио сарадњи са представницима странака.