Тачно је, међутим, да он није крио гнев на оне људе који су се у овим почетним данима пуним неизвесности држали у обазривој резервисаности. Таквих међутим није било тако много и зачудо је што их није било више кад се зна да је Гестапо још од ране јесени 1941. године немилице хапсио у масама све истакнутије људе држећи их у разним београдским затворима као кривце, таоце, осумњиченике, неке пуштајући и опет их хапсећи, неке шаљући у заробљеничке и концентрационе логоре а неке стрељајући по пресуди или кад је требало допунити број. Према једном извештају Команде Београда (Дражине) до 1. јануара 1943. године, било је стрељано у Јајинцима код Београда 27.000 лица. При свем том било је људи као сјајни инжењер Томашевић (понат као "506"), Власта Петковић, богаљ у обе ноге и толики други који су ретком пожртвованошћу и заслугама задужили отаџбину, док на опасним дужностима на којима су били нису пали шака Немцима и стрељани. Из поменутих разлога, дакле, а нарочито зато што за остварење ове идеје ситуација још није била сазрела, ЦНК у предвиђеном саставу није тада могао бити образован.
Према неким извештајима Васић је међу Хрватима сматран присталицом колективне одмазде због покоља Срба на почетку рата. Они су, према тим истим извештајима, сматрали да не само Васић него чак и Врховни штаб са Дражом на челу припремају план о покољу Хрвата у часу ослобођења. Ова тобожња или стварна претпоставка Хрвата није почивала ни на једном истински постојећем основу. Ја не знам да је ико озбиљан помишљао на организацију колективне одмазде над Хрватима у часу ослобођења због покоља које су усташе извршили над невиним Србима на очиглед хрватског народа. Нема сумње да се иза језивих покоља и изазваног гнушња и огорчења, нарочито кад су наишле групе избегле бежаније, српски народ лако могао повести у неодољив поход на Хрватску. Дражи је ово било исто толико јасно колико и онима који су тада ово сматрали као неминовност. Он то међутим није учинио. Он је урадио све што је могао за заштиту преживелих српских остатака растурених по збеговима... Старешинама које је послао преко Дрине, издао је у том погледу јасна наређења, али истовремено, он их је укључио у свој општи план, јер су му пред очима лебдели главни војнички циљеви рата који је он у име државе наставио са спољашњим непријатељем. Извођење тога плана ометано је и другим несрећама међу којима је главна, појава наизглед напоредног али, у ствари, супарничког и антисрпског комунистичког покрета.
О некој колективној одмазди над Хрватима могло је, дакле, да буде речи у облику вербалних реакција изазваних грозом и револтом и то само непосредно иза првих гласова о извршеним зверствима, али не и доцније. Нарочито никад није било речи о некој организацији одмазде. За штаб се на против постављало питање како спречити у часу ослобођења неконтролисану одмазду од стране преживелих жртава, а не како је вансудски извести.
Према једној коморџијској вести опет, која се проносила неко време у земљи а која је допрла и до иностранства, Драгиша Васић био је аутор једног политичког плана о поратној организацији некакве "четничке државе" у којој би четници уживали специјалне привилегије и у којој би се омладина организовала и васпитавала спартански, скоро фашистички. Ово не би било вредно помена да у Београду није поверовано у истинитост ове приче која је за једно време створила читаву забуну, да не кажем узбуну. Не знам да ли је аутор овог плана (који није долазио до мојих руку) био неки шаљивчина, нека наивчина или неки провокатор. Једно је сигурно, а то је да ни Васић нити иједан одговорни члан Врховне команде са овим нису имали никакве везе.
У то доба тешких зимских месеци (1941–1942) Штаб је морао због потере, исхране и других узрока да се подели. Чланови штаба живели су раздвојено, у групицама. Лични додири између њих самих били су тешко изводљиви а камо ли виђења са спољним светом. Разни емисари из престонице и унутрашњости само су по изузетку могли допрети до Чиче или Чика Васе. Можда су због тога у то време почели да се појављују и овај а и други неки планови о којима се на тајним састанцима по вароши дискутовало.