Субота, 20. мај 1944. – Баћовић болестан лежи у грчкој болници. Др М. Симовић држи да није озбиљно оболење; грчки лекар забринут што нема дијагнозе. Др Лекић мисли да је Баћовић уобразио да је трован.
Пред подне скандал. Жунић, благајник Министарства финансија, одбио да изврши Соргово наређење о исплати новца благајни Војне команде и рекао му: "Нећу, јер тај новац иде у земљу за окупатора; Дража више није министар". Узео је собом кључеве од касе и побегао. У том министарству све сам Јеврејин и партизанофил. Врло енергично захтевах избацивање свих из службе. Даћу мог доброг Параноса и наћи ћемо још ког ваљаног официра да их поставимо привремено тамо на службу. Тако је то кад су министри примали на протекцију које кога и из кукавичлука или нехата никог нису смели да дирну.
Најгоре што је Влада у кризи и очекује се рђав исход.
Новине говоре о триумвирату Симовић – Цанкар – Шубашић. Симовић и Шубашић конферисали су са Велебитом. Партизанима се прави опет огромна реклама. Чак сенатор града Вашингтона тражио је искључиво признање Титове владе, а у Лондону Клуб самосталних либерала приредио велики пријем Велебиту на коме је било преко 500 особа и доста света из дипломатских и политичких кругова.
Послао сам Дражи депешу у којој као хитно предлажем сазив Народне скупштине која да у резолуцији објави став према наметнутој ситуацији, или одлучи о образовању владе у земљи.
Имам температуру, болове у стомаку, а пуне руке посла: обезбеђење даљег рада за случај отпуштања или напуштања службе. Биће свачега.
...
Недеља, 28–V–1944. – Капетан Шопаловић, мој ваљани сарадник кога сам слао у Цариград на специјалан задатак, вратио се са великом поштом међу којом је и једно писмо Топаловића и Драже за Краља у коме опширно описују ситуацију. Писмо је од фебруара и одлично је састављено, зато Шапоњић предлаже да га пошаљемо Краљу преко Енглеза док сам ја више склон да умолимо преко Белена Де Гола, који је позван у Лондон, да га он преда Краљу.
Са овим писмом пренето је из земље и једно друго писмо са једном серијом нових Дражиних марака за председника Рузвелта за кога се зна да је филателиста.
Никаквих вести о мојима! Дрхтао сам шта ћу дознати, али ништа не дознадох и није истина да је неизвесност гора од црне извесности. Овако ме нека нада још држи. Страшан је опис бомбардовања како га је чуо Шопаловић у Цариграду. Само да су живи!
Преко Путника поново умолих Пољаке да издејствују одобрење и предаду Пурићу депеше које сам му преко њих послао. Обећали.
Морам наћи Белена, који је толико предусретљив, да га ангажујем да преко Де Гола пошаљемо писмо Пурићу или Краљу.
...