страна 3/4

Дневник из I светског рата


Разрушен царински магацин на Сави код железничке станице. На истом месту данас је аутобуска станица.

 

 

У Ташмајдану (Склониште за време бомбардовања крајем августа 1914).

  

Подне. Ври. Ко се дигне – мртав је. Авион над нама шестари. Ипак, приковали смо Немце за земљу. Изгубих још једног послужиоца. Ранише ми и мог каплара Јеринића, у главу, али лако. Командир суседне чете, капетан Јован Ристић, чика Јова, дотрчао да нас обиђе и да нам саопшти да је општи напад у 3 сата.
На малом фронту мога и пешачког вода лежи пет мртвих неизнесених војника. Поднареднику и мени закрвавили образи. Иглице распрскавајућих метака вадимо један другом ноктима.
Долази ордонанс.
– Шта је ново?
– Господин поручник, наш напад одложен за 8 увече. Чекају се појачања.
Ово ми се не допада. Чим падне мрак, непријатељ ће наставити искрцавање нових снага.
Од врбака не видим Дунав а с те стране добијам јаку артилеријску ватру. Митраљези косе, али несигурно. Биће да је муниција рђава.
Око 5 закувало јаче него икад раније. Имам већ неколико зрна у штитовима.
У 5 и по гине ми нишанџија са Ђорђевог митраљеза, Радивоје Ерић. Сиромах мој Ерић, предосећао је. Од како смо кренули с Топчидерског брда стално је био тужан, а кад сам га терао у комору, као мало слабог, он није хтео.

Вече. Однекуд се створио један човек у полуцилиндру и црном реденготу с пушком у руци, леже до мене и рече да није војни обвезник, да је кројач али да хоће да и он брани Београд и да се ставља под моју команду. Дође и један деран, сав у дроњцима; јави ми се по пропису и такође леже поред нас. И он има пушку и гађа пажљиво нишанећи. Штавише, показује кројачу како се рукује пушком.
Непријатељ је морао добити појачање, јер нас обасипа без минута прекида. Ваљда очекује наш напад, јер на нас сад баца ракету за ракетом и осветљава предтерен. Још пола сата до напада. Појачања нема. Сумњам да нас на овом простору од пруге до Дунава има више од тридесет. Свестан сам да нешто треба радити али, не знајући добро шта, котрљам се од војника до војника да ме осете ту. Лево ми крило изгледа важније, па зато поглавито лежим уз левокрилно оруђе. Језиво је. Гине се анонимно, при најмањем покрету. Пуцњава, распрскавање, ракете, понеки јаук. Кројач дрхти, али се држи.
Напад одложен за 10.
Један чича у оделу општинског служитеља трчи од Стругаре са пушком подигнутом у вис и виче:
– Децо, овако се брани престоница!
– Лези, бре.
– Једаред се мре – наставља он, стаде, нанишани, али пре но што је окинуо, куљну крв из његових уста.
Затетура се, још нешто рече и паде раширених руку уз мог већ укоченог Ерића.
Пушке, митраљези, шрапнели, гранате – све се помешало, па грми, сипа и засипа док над мојим мртвима, уместо кандила, чкиљи бледа светлост непријатељских зелених и белих ракета.

     
страна 3/4


На овом сајту наћи ћете чињенице и документа о потпуковнику др Младену Ј. Жујовићу (1895-1969), једном од организатора Равногорског покрета (1941) и делегату (политичком и војном) генерала Михаиловића у Каиру (1943-1944) и Паризу (1944-1946).