страна 4/4

Дневник из I светског рата


Драгомир Поповић “Варница”,
новембар 1917, Рим.
Посвета на предњој страни: Младену Драгомир; на полеђини: Успомена на време без куће и Отаџбине, Драгомир.

  

Ноћ. Неки војници притрчавају. Појачања! Побауљке иду десно, ка обали.
– Који сте, море?
– Десети!
Наиђе и један рошави капетан. Рече да се зове Ђурић. Ојачава нас за ноћашњи јуриш. Са њим се договорих да се израније, још сада, полако привучемо непријатељу како бисмо у одређено време за напад у два скока улетели у непријатељски строј.
Капетан оде на десно крило. Ја одавде крећем побауљке. Кад се прикучим, отворићу изненадно паљбу из оба оруђа. Ракете светле, али иза нас. Кренули су и они десно, али ја их не видим и не гађам. Сад идем косо десно да ухватим везу. У једној рупчаги јечи неки наш несрећник. Дадох му завој и одох даље.
Успут чујем глас:
– Дај ашовче!
И одговор:
– Нисмо понели.
Неко гађа с лева. Застадосмо. Ракете сијају много иза мене. Колико ли је сати? Десно рупчаге, али још немам везе. Сад реших да идем лево да се сретнем са онима с пруге. Само да нас наши не побију! Неће. Бију нас са фронта и то тако јако да бисмо ноктима копали земљу. Још мало напред. Стигоше и неки пешаци, једна десетина.
– Напред! Ћути и не кукај... Држи везу...Напред...Стој...Паљба!!!
Одједном, лево од нас, али близу, затрешташе митраљези, пушке, бомбе, долећу парчад. Један од мојих запали бомбу и баци је у том правцу. За њим други и трећи. Ја вичем нишанџији на уво:
– Коси!
Он се мучи, псује. Застој. Дође ми да разнесем митраљез. Ракете падају у сноповима, док неко викну:
– Назад, сви су одступили!
– Назад, назад!
– Ко то командује? Држ'се! Стој!
Враћамо се брже и нешто мање опрезно, иако је ватра исто толико јака. У скоковима, побауљке, некако се вратисмо на старо место.
Мртви и даље леже где су пали. Мог кројача нема. Остао је да лежи између линија. Ни оног дерана не видим. Чули су га последњи пут кад је својим детињим гласом преносио команду: "Држи везу"...
Пред поноћ наиђе капетан Ђурић, блатњав и подеран. Каже да је рањен од нашег бајонета у оном мраку.
Паљба траје, бомбе треште, рањеници стењу и побауљке промичу. За тренутак се утиша, па поново оживи; тако тече ова бесконачна ноћ.
Око 2 крећемо поново у напад. Свршава се на крвавом и узалудном покушају. Сувише смо танки. Сад нас је овде једва двадесет.

     
страна 4/4


На овом сајту наћи ћете чињенице и документа о потпуковнику др Младену Ј. Жујовићу (1895-1969), једном од организатора Равногорског покрета (1941) и делегату (политичком и војном) генерала Михаиловића у Каиру (1943-1944) и Паризу (1944-1946).